BELA KUGA
Sećamo se šta se dogodilo onda kada je naša javnost shvatila da država bezdušno oporezuje opremu za bebe: podigla se uzbuna i posle dužih pritisaka država je morala popustiti- odobriti povraćaj PDV-a .
Bolje bi bilo da je umesto tog povraćaja jednostavno ukinula te poreze jer je on samo još jedna komplikovana birokratska procedura više. Pored pravila koja ta procedura ima, traže se još izvodi o mesečnim primanjima roditelja i vrednostima nekretnina koje poseduju, znači opet mučenja sa papirima.
Povraćaj novca od PDV-a nije dobar ni zbog toga što se na njega mora čekati, ljudi koji kubure sa novcom ipak moraju da kupuju opremu za svoje bebe sa uračunatim porezom i onda čekaju dok im iz Poreske uprave ne vrate novac. Niko ih ne pita hoće li imati dovoljno za kupovinu u prodavnici pre nego što se svečani čin povraćaja novca ne obavi.
Ipak ni samo ukidanje poreza na bebi opremu nije dovoljno da bi stvari na poboljšanju uslova za podizanje dece bile zadovoljavajuće.
Oprema za bebe (u koju se računa i hrana) mora biti besplatna.
Srbija je zemlja bele kuge, podaci koji iz godine u godinu dolaze o tome koliko je broj umrlih veći od broja rođenih zaista uplaše čoveka. A na sve to treba dodati i broj onih koji, zbog loših uslova za život, svake godine bespovratno napuste zemlju, znači stanovništvo se odliva i gubi i na tu stranu.
Zbog toga najvažnija državna strategija, ako ona ikakvu strategiju ima, morala bi biti ona o rađanju dece.
U sklopu te strategije morala bi da se nađe i podela besplatne opreme za novorođenu decu, da se barem sa te strane olakša ljudima koji žele da ostanu u našoj zemlji i ovde podignu decu.
Znam da bi tu državi bio problem novac, da ga ona nikada nema za ono što je potrebno, ali bi se taj problem uz malo volje može mogao prevazići lakše nego što izgleda.
Predlažem osnivanje domaće namenske industrije za proizvodnju opreme za bebe.
Kao što postoji vojna namenska industrija tako da se oformi i dečija namenska industrija. Ako je država zbog smanjenja troškova i razvoja istraživanja naoružanja i opreme za vojsku, mogla razviti čitavu jednu industriju, onda može i jednu manju i jeftiniju za decu. Par osrednjih fabrika za proizvodnju opreme za bebe dovoljne su da se taj problem efikasno reši.
Jer koliko god da je odbrana zemlje važna, rađanje dece je još veći prioritet.
Bez vojske se možda nekako i može ali država bez ljudi ne može da postoji.
Ako baš nemaju dovoljno novca ni za toliko, morali bi i dečiju namensku industriju finansirati iz vojnog budžeta, te iz njega hraniti i oblačiti decu kao što to rade sa vojskom u kasarnama.
Jer čemu će im vojska ako je jednog dana ne bude imao više niko služiti.