U SRBIJI NIŠTA NOVO
Čekao sam da se ova godina i kalendarski završi, istekne do poslednjeg sekunda da bi apsolutno bio siguran da je i u 2013, kao i u ranijim godinama, opet propuštena prilika za jednim vrlo važnim protestom.
Iako je protesta u ovoj zemlji bilo baš mnogo, i baš svakavih, nijednom se još nije desilo da se protestovalo protiv lošeg življenja.
Da kažem još jasnije i preciznije: protiv bede!
Beda je kod nas već predugo i baš velika ali se opet nikada nije desilo da su održani neki protesti protiv nje. Kao da je sve u najboljem redu, nikome ništa ne fali , svi zadovoljni uživaju u srećnim danima i nemaju na šta da se požale. Bačka mirna spava, Mrtvo more je bez talasa i slično.
A ovamo po svim drugim pitanjima luda kuća, ludilu nigde kraja godinama. Svaka budala je na ulice izvodila mase, navodila ih da besne, lome i razbijaju sve oko sebe ali da se nekad desi da neko samo jednom mirno prošeta građane ulicom povodom nezadovoljstva lošim životnim standardom -nikad.
Možda će zvučati glupo ako kažem da mi je lakše ako me pokradu na izborima umesto da mi ukradu od plate ali ja stvarno tako mislim. Ona priča da će mi plata biti bolja ako na izborima pobede tamo neki određeni političari kod mene odavno ne prolazi i zato mi je lakše da pokradu njih umesto moju platu.
A kao da svi ostali misle obrnuto, najpre politika pa onda hleb.
Uvek sam se pitao zašto postoji onaj SSSS (Savez samostalnih sindikata Srbije) kada još nijednom pod tim savezom nisu okupili nezadovoljni narod da protestvuje protiv nemaštine.
Onda još i Prvi maj, čemu nam služi taj praznik rada ako se o njemu ništa ne dešava?
Gledam kako u zapadnim zemljama na taj praznik sindikati okupe radike, nezaposlene i sve nazadovoljne a onda svi oni ujedinjeni marširaju gradovima tražeći sebi bolje uslove i život.
Kod nas se na taj dan ide u šume jede, pije i veseli da se pokaže kako se ima i kako nam je veselo.
Moja originalna ideja je zato da se on ukine. Ne potpuno ali trebalo bi da taj dan bude neradan samo onima koji žele da koračaju u stroju nezadovoljnih stanjem i životnim uslovima u zemlji. Oni koji to ne žele morali bi da ga provedu na radnim mestima.
Jer trebalo bi već jednom načiniti taj prvi korak, naučiti narod da protestuje protiv bede.
Reklo bi se ništa lakše a ustvari ništa teže. Iako ljudima nije potrebno reći koliko bedno žive, potrebno im je objasniti šta bi tako nešto promenilo.
Naravno da samo protest neće promeniti stvari nabolje ali svejedno, vrlo je važano da budu ujedinjeni i složni.
Siguran sam da kada bi jednom osetili snagu masa ujedinjenih u istim nevoljama da bi prestali da razmišljaju da sve mora da se svodi na to "kako se ko snađe".
Čaki i bez toga dužnost im je da pokažu barem da ideja borbe i pobune nije sasvim umrla jer bi to bilo vrlo opasno. Kako se drugačije može objasniti dosadašnji izostanak socijalnih protesta nego time da misle kako se beda podrazumeva i da sa bedom se mora živeti.
A šta ima opasnije od toga pesimizma koji se za početak može suzbiti jednim masovnim okupljanjem i šetnjom kroz gradove čak i bez jedne izgovorene reči.